Stolećna biblioteka chp01
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
Dnevnik
Dan kao i svaki drugi dan, siv, tmuran i dosadan. Još jedan dan u nizu, još jedan korak dalje od života, još jedan deo mene je zamreo. Dalje i dalje, dublje i dublje, padam u neku vrstu ponora i depresije. Kad je život prazan i smisla nema, a to sam upravo ja. Osoba bez razloga za život, osoba koja krade bogu dane. Za lićni dnevnik ili nešto slićno potrebe nemam, jednolićost i praznina života me ubija. Ali tako više ne mogu, gubiti život ispred sopstvenih očiju, malo po malo, dan za danom, umirući ovako mlad polako ali sigurno....
Moram nešto preduzeti i prekinuti ovaj lanac praznine. Moje ime je Red Nightroad, mladić bez perspektive u životu, bez snova i želja. Mladić na putu propasti, bez izlaza na vidiku. Ali kako ljudi kažu, ako izlaza nema napravi ga sam. Oprostite ako sam vam malo dosadan i morbidan, kao što rekoh moje ime je Red. A ovo je moj prvi pokušaj lićnog dnevnika, i posle moj prvi pokušaj da promenim nešto u životu.
Znam, treba uvesti radikalne promene, eto mi i razloga da započnem i lićni dnevnik.
Stolećna biblioteka chp02
Prvi korak
Kao prvo kao što rekoh... radikalne promene. Ali... ali... odakle krenuti sa prmenama? Kuda krenuti? Šta raditi? Iskreno nisam siguran, niti znam šta mi je ćiniti. Kao i uvek samo dobra volja ne pomaže ništa, a gde je hrabrost? Imam li ja hrabrosti za promene? Da imam.... do sada bi promenio život više puta. Do sada bi bio sretan čovek, sa lepim životom, i dalje bi imao snove, neke ostvarene, a neke i dalje na putu ostvarenja.
Ostati bez snova nije prijatna stvar, ostati bez ićega da voliš i da se za nešto boriš... ubija polako ali sigurno.
Znam zvući patetićno, znam nisam jedini, znam da sam patetičan u oćima mnogih, znam da sam luzer. Opravdanja nema, o razlozima i ne želim da razmišljam. Da se molim bogu sad je kasno, a i od njega nikakvu nadu ili utehu nebi dobio. Zašto bi on sad bio tu, kad nikad nije bio tu kad mi je bilo teško? Kažu nada uvek zadnja opstaje, nada nikad ne umire, nada nikad ne izdaje. Do sada nisam znao šta nada znaći, nisam se nićemu nadao u životu, nisam želeo biti izdan od strane samog sebe i svojih želja. Ali daću šansu nadi i pozitivnoj promeni, šansu boljem životu, šansu da i ja ponovo pronađem san. Znam! Eto mi prve promene i prvog koraka. Da nađem san!
Stolećna biblioteka chp03
San
Kakav san meni treba? Nešto što je oličenje moje vizije, moje ljubavi i mojeg bića. Ono što želim postići i uraditi u životu od sebe. Šta bi to moglo biti? Šta ja to potajno priželjkujem? Ljubav, avanturu, većan život, svo znanje ovog sveta, saznati šta krije zagrebni život... ? Trebam naći svoju stazu, ne utabanu stazu, nešto gde se još niko nije usudio kroćiti. Bolje da se bacim u potragu većnog života, trebaće mi taman toliko da pronađem svoj san.
Ali gde da dođem
do tajne većnog života, postoje li neki zapisi, neke skripte? Hmm sumnjam da
nešto može da se iskopa po bibliotekama.... Možda muzeji? Ne.. ne.. kad bih
pitao mislili bi ljudi da sam lud... Jedino mi ostaje biblioteka... Ništa mi
drugo ne preostaje no put pod noge, san mi nece pasti u krilo iz vedra neba. Ne
bi bilo interesantno da je tako, ne bih morao onda da menjam život. Da je tako
lako, ostao bih i uživao u svojoj rupi, ne bih bio sad na ivici ludila. Nadam
se da sam izabrao pravi put i nacin, da menjam svoj život.
Stolećna biblioteka chp04
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
Put
Krenuvši napokon, izlazeći iz svoje sigurne ali usamnjene zone. Ispred mene su se nalazile iscrtane putanje i raskrsnice. Bezbroj razgranatih puteva, bezbroj načina da se dođe do cilja. Svaki kamen i svaka prepreka je jasno vidljiva, obasjana sjajnim staklenim mesecom u tamno tamno plavoj noći. Prizor kao da je iz neke pozorištne predstave, predstava u kojoj sam ja glavna uloga, predstava tragedije i komedije.
Kao dvorska luda koja pokušava da bude najuspešnija u kraljevstvu na dvorovima.
Biti najbolji u nečemu nije uopšte lako, hvala bogu to nije moj san.
Međutim ovaj put se odužio, mora da je to zbog silnog razmišljanja.
Nikad nisam bio dobar u tome, uvek zalutam preduboko u detalje, jednostavno se izgubim u sopstvenom procesu misli. Zasto li ima ovoliko da se pešaći? Imam utisak kao da je biblioteka na drugom kraju sveta, preko sedam brda i sedam mora.... I ako sam tu u blizini, izgleda kao da je kilometrima daleko. Hodajući dubokim noćnim plavetnilom ispod staklene mesećine. Malo po malo, polako, nogu pred nogu, milimetar po milimetar, sve sam bliže svom cilju. Putevi i raskršća razgranata, polako se stapaju u jedno. U sigurnost jaku, da na pravom sam putu, da ovuda trebam ići. Put koji izgleda strašno temeljno i sigurno, uliva samopouzdanje i volju da idem dalje. Stekao sam utisak kao da je živ, kao da me sam vodi do nekog svetilišta i mog cilja. Lutajući tako, polako, gledajući u daljinu, ne primetivši ništa oko sebe, zarobljen u svojim mislima. Odlutao sam daleko u ne poznatom pravcu, osvrtajući se okolo, praznina, nigde ništa, samo povetarac i tiha noć. Ali moj put vodi jos malo dalje...
Stolećna biblioteka chp05
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
Kapija
Noć postaje sve tamnija i hladnija, toliko hladna da mi telo polako trne. Osećaj ovog trena mi je užasno poznat. Okružen senkama oblaka i noćnom tamom, koračajući polako ispod velikod punog meseca koji je poprimio oblik mačijeg oka. Posmatra me obazrivo i nekako odojno, kao da me kontroliše da nešto loše ne uradim. Pravi deja vu efekat, put obasjan blještavom mesečinom, maze me senke oblaka, a tama iz daljine stiže i proždire sve pred sobom.
Mora da je neka vrsta halucinacije, nemam drugog objašnjenja. Ali opet, zašto me preplavljuje osećaj nostalgije? Miris noći, osećaj povetarca na licu, hladnoće na telu, zvuk trave koja se njiše na povetarcu, prasina ispod mojih stopala koja se diže dok hodam po stazi. Sve je tako nostalgićno, tako surovo nostalgićno, osećanje koje ne mogu kontrolisati. Ubrzo me emocija tuge sustiže ni odkud, suza prva, suza druga niz obraz klizi. Ostavljajući vlažan trag, koji se vrlo brzo hladi i steže moje lice.
Ova noć je postala bolna i duga, užasno duga, kajem se što sam uopšte i počinjao sve ovo. Ko me je terao da razmišljam o promenama? Šta li mi je to falilo u mojoj sigurnoj zoni? Moja prelepa rupa nedostaje mi... Međutim srce se grči jako, neda mi da se predam, gura me napred. I ako moj um posustaje i polako se predaje, srce suludo gura napred kao da ne postoji sutra. Ma koliko mi god suze vid mutile od hladnoće i tuge, ma koliko mi god noge klecale od bola i straha, ono, moje srce punom snagom grčevito sili napred, ne posustaje ni za trenutak. Izgubljen u vrtlogu haosa u sebi, jedino mi preostaje da idem napred. Nemam kud drugde, nazad ne mogu, neda mi se, ne smem, i ako želim, i toga plašim se.
U tom trenutku primetih, tama tu je, meni za petama, vidljivost je sve slabija, povetarac je sve tiši i tiši, sve slabiji. Zvuk trave oko mene polako nestaje, i ostasmo samo mesec, ja i tama... Hladnoća me obuzima, dalje ne mogu, snage mi nestaje... I napokon tama je prešla preko mene, zvuk sopstvenog disanja i lupanja srca me užasava. Imam osećaj da je ovo kraj za mene. Osecam se tako slabo i umorno, kao da sam pešaka na mesec otišao i nazad. Ali duboko u sebi isto tako osećam da sam tu, da sam toliko blizu nečega, da samo jedan korak napravim i tu sam. Onda sad da odustajem ne smem, dok sam otvarao teške kapke očiju svojih, tama je polako nestajala. I da tu je ispred mene na korak, ogromna kapija. Kao da nije sa ovog sveta činilo mi se.
Stolećna biblioteka chp06
Čuvar
Kapija.. ovakvu arhitekturu do sad nisam nigde video, ne obajšnjiva stvar, gotovo magično. Zidovi se prostiru toliko daleko, da mi beže iz vidnog polja. Na izgled kao da je sve od mermera, međutim više podseća na crne kamene blokove, prekrivene zlatnom prašinom, koji se presijavaju na mesečini. Ulaz je ogromnog kružnog dizajna, kao da je iz neke bajke ispala cela kapija. Vrata ne postoje... samo neka crvena tečnost, krvavo crvena koja pokriva ulaz na kapiji...
Želim je dodirnuti, odjednom sam dobio jaku želju da je dodirnem. Mada nije mi to pametna ideja, šta ako je opasno... pod naponom struje, šta ako je to neka vrsta kiseline ili vrata do druge dimenzije... Važi.. kako da ne vrata do druge dimenzije, ali ideja nije bez dobre osnove, i ovako sve ovo izgleda veoma čudno. Hmm bacio sam pogled okolo, da vidim da li ima nešto korisno u okolini, da proverim odmah... skeptičan sam da dodirnem tu stvar. Aha eno nekog kamenja u blizini, dohvatio sam što pre sam mogao ushićen sav.
Ovo je uzbudljivo... da vidimo šta će da se desi... Bacio sam jedan kamenčić, drugi pa i treći, ali ništa se ne dešava. Hmm dobro da probam nešto drugo. Još jednom sam pogledao oko sebe, da vidim ima li nešto još interesantno i korisno... Odlično eno drveta, otkinuću jednu granu... I ovako i onako izgleda svo osuseno i mrtvo, kao da je umrlo od tuge i samoće.
Odlićno će mi ova grana poslužiti za probu iz blizine, prišao sam i sa išćekivanjem iscrtanom na licu, dotakao sam krv crvenu tećnost koja je bila umesto vrata.
Posle dodira granom, pre bih rekao da je u pitanju želatinasta masa nego tećnost, što stvari ćini još čudnijim. I rekao bih da je dosta gusto i ćvrsto... Kako sam pokušavao da gurnem granu više, tako su se stvarali teški talasi, kao kad padne kap u posudu punu vode. Divota grana se polomila na pola od sile kojom sam pokušavao da je gurnem, hmm deo koji je ostao unutra i dalje prolazi... Kao da ga nešto polako guta.... Ništa drugo mi ne preostaje, zavrnuo sam rukav i polako posegao ruku uz teško preznojavanje i gunđanje...
Taman da dotaknem želatinastu masu... povika glasno ženski glas:”Stani! Šta radiš to?! Ko si ti?!“ Okrenuo sam se par puta levo i desno preplšen kao miš, nigde nije bilo nikog.
Ukočen i prebledeo odgovorio sam:“Ko to pita?! Pokaži se!“
Istog trena ispred mene se stvorila crna ženska figura, sa ljutitim žutim očima. Osetio sam kako mi je od straha srce preskočilo i u glavi sve utrnulo. Pao sam na leđa i ostao u mraku....
