Četvrtak, Septembar 15, 2011
Stolećna biblioteka chp05
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
Kapija
Noć postaje sve tamnija i hladnija, toliko hladna da mi telo polako trne. Osećaj ovog trena mi je užasno poznat. Okružen senkama oblaka i noćnom tamom, koračajući polako ispod velikod punog meseca koji je poprimio oblik mačijeg oka. Posmatra me obazrivo i nekako odojno, kao da me kontroliše da nešto loše ne uradim. Pravi deja vu efekat, put obasjan blještavom mesečinom, maze me senke oblaka, a tama iz daljine stiže i proždire sve pred sobom.
Mora da je neka vrsta halucinacije, nemam drugog objašnjenja. Ali opet, zašto me preplavljuje osećaj nostalgije? Miris noći, osećaj povetarca na licu, hladnoće na telu, zvuk trave koja se njiše na povetarcu, prasina ispod mojih stopala koja se diže dok hodam po stazi. Sve je tako nostalgićno, tako surovo nostalgićno, osećanje koje ne mogu kontrolisati. Ubrzo me emocija tuge sustiže ni odkud, suza prva, suza druga niz obraz klizi. Ostavljajući vlažan trag, koji se vrlo brzo hladi i steže moje lice.
Ova noć je postala bolna i duga, užasno duga, kajem se što sam uopšte i počinjao sve ovo. Ko me je terao da razmišljam o promenama? Šta li mi je to falilo u mojoj sigurnoj zoni? Moja prelepa rupa nedostaje mi... Međutim srce se grči jako, neda mi da se predam, gura me napred. I ako moj um posustaje i polako se predaje, srce suludo gura napred kao da ne postoji sutra. Ma koliko mi god suze vid mutile od hladnoće i tuge, ma koliko mi god noge klecale od bola i straha, ono, moje srce punom snagom grčevito sili napred, ne posustaje ni za trenutak. Izgubljen u vrtlogu haosa u sebi, jedino mi preostaje da idem napred. Nemam kud drugde, nazad ne mogu, neda mi se, ne smem, i ako želim, i toga plašim se.
U tom trenutku primetih, tama tu je, meni za petama, vidljivost je sve slabija, povetarac je sve tiši i tiši, sve slabiji. Zvuk trave oko mene polako nestaje, i ostasmo samo mesec, ja i tama... Hladnoća me obuzima, dalje ne mogu, snage mi nestaje... I napokon tama je prešla preko mene, zvuk sopstvenog disanja i lupanja srca me užasava. Imam osećaj da je ovo kraj za mene. Osecam se tako slabo i umorno, kao da sam pešaka na mesec otišao i nazad. Ali duboko u sebi isto tako osećam da sam tu, da sam toliko blizu nečega, da samo jedan korak napravim i tu sam. Onda sad da odustajem ne smem, dok sam otvarao teške kapke očiju svojih, tama je polako nestajala. I da tu je ispred mene na korak, ogromna kapija. Kao da nije sa ovog sveta činilo mi se.
